ГЛАСОВИ МРТВИХ I

Гласови мртвих. То нису мртви гласови. Ко чује

Гласове мртвих? Киша на бакарним вратима

Јутра. Свежина дивљег врта што чува славује

У паучини ружа. Био сам празнина између редака,

Био сам на обали реке, изгубљен данима, сатима,

Свеједно, јер то је време изван овог времена,

А река је широка. Река од крви предака.

Како да пливам уз ток? Ко је стигао до ушћа?

О мртви, на обали нађох кућу. Без слемена,

Напуштену у журби. И танак прамен дима

Упреден у сиву маглу што постајаше гушћа.

Кућа недовршена. Онда је почела зима,

Пробудио ме је прозор уплашен снагом олује.

Гласови мртвих, то нису мртви гласови. Ко их чује?

Иван В. Лалић

 Ако бисмо само у једном дану, а овај дан је осмишљен том жељом, ако бисмо у једном дану застали и покушали чути глас прошлости, ако бисмо, како каже Лалић, послушали гласове мртвих и ако би нам у том магновењу из „реке крви“ изрониле ријечи јединство, слобода, застава, онда би тај дан био празник и онда би наше размишљање имало смисла.

 Данас је пред свима нама тај задатак, данас гледамо у дубине свог колективног памћења и тестирамо себе – да ли смо на трагу постојања унутар једног народа. Да ли можемо „пливати уз ток“ и да ли можемо доћи до ушћа? Ослушкујући гласове мртвих идемо ка ушћу, а тамо је живот. Јер сјећајући се мртвих, постајемо животнији овдје. Урањајући у прошлост наша крв почиње да пулсира и из нас израња све оно што је било, у нама се рађа снага за оно што ће бити. А шта је било, и чега се ми то данас сјећамо?

 Данас се сјећамо свих палих за слободу, који су дисали једногласно, под једном заставом (изнад главе или у срцу), данас се сјећамо оних невино пострадалих, којима је слобода да буду што јесу била жртвеник. Данас се сјећамо, свако понаособ, онога свога претка чије се страдање уписало у залог наше човјечности. Данас, дакле, мислимо о себи. Сви смо једно у Богу, али и у крви, у култури, у језику и у времену. То је наше јединство од кога се не може побјећи. Желимо да данас дамо обећање да нећемо покушавати бјежати. Тог 15. септембра 1918. негдје далеко је постојао Солунски фронт, који је пробијен у налету српске слободе. И сваки сљедећи фронт је био сјећање на њега, а он сам наставак претходних. И жртва солунаца отплаћује дугове предака, али и купује нашу будућност. Треба да знамо да ништа не почиње са нама и да се ништа са нама не завршава. И шта можемо учинити? Можемо у данашњем размишљању пронаћи у себи то јединство, можемо препознати слободу и можемо високо подићи заставу, нашу, српску.

Ако није тако, наши се гласови неће чути, нити ће их имати ко слушати.