Сваки пут кад неко од колега одлази у пензију, неминовно се јављају мисли о његовом животу, младости, усхићењима и разочарањима.

Па се онда поставља питање да ли је онај човјек, кога знамо, исти као онај на почетку и ако није, какав је био. Човјек о коме говоримо сада ће сасвим сигурно бити запамћен као једна осебујна личност, вољена и препознатљива. И драго нам је да можемо рећи управо то јер смо испратили професора Дејана Лаловића, а то није мала ствар. Срећно, Дејо, и памти нас као што ћемо ми тебе!